Исповест једног мачка

Е, шта ми се данас догодило! Лежим на сунцу, као спавам, а све чујем и све видим.

Кад одједном осетим да ми је неко скочио на леђа, па на главу и преко њушке право у шапе. Гледам, а не верујем властитим очима - миш Цију! Стоји, гледа у мене и цијуче. Пошто смо у школи учили стране језике, разумем шта говори.

Каже: "Брзо, брзо, комшија, сакривај ме, у великој сам опасности!"

Не размишљајући, кажем му да легне и ћути, а ја ставим шапе на њега.

Са метлом у руци истрча из куће Ленка и виче : "Миш! Где је миш?! Прогризао ми блузу! Умлатићу га! А ти, Цицане, лења бубо, излежаваш се, а ја треба да ловим мишеве. Срам те било!"

И оде бесна.

Миш не дише: да ли због Ленке, да ли што је под мојим шапама, не знам. Онда промоли њушку и каже:

"Јел' отишла ?"

"Јесте" кажем ја, "иди сад!"

"Хвала ти за ово, никад те нећу заборавити!"

"Заборави", кажем му, али он је већ шмугнуо.

А што да му не помогнем - комшије смо, зар не? А та Ленка, кад ме донела малог својој кући, рекла:

"Е,сад пази, Цицане, у овој кући нема насиља. Немој да дираш слатке мале мишиће! Видиш како је Џери сладак!"

Била је залуђена цртаним филмовима, али није желела да ја будем као Том, већ фини, културни, лепо васпитан мачак.

Кад сам ишао у школу, знало се ко је најбољи ђак - онај ко најбрже скочи на миша, на врапца, а ко улови голуба, тај не полаже матуру. Нећу да се хвалим, али и сад чувам перо од...
Али није важно. Било некад.

Ленка ми је стално говорила да ја нисам обичан мачак, јер једем фину храну у зделицама, витамине, минерале, млеко у чији квалитет нико не сме да сумња, и све тако.

Хвала богу што ми није облачила џемпериће као Ива (њена најбоља другарица) јадној Сивкани.

Она се отимала, маукала, али узалуд. Ива је имала идеје да се и сад накострешим кад се тога сетим.

Ленка мази Сивкану а Ива мене. Онда Ива каже: "Могле бисмо Цицану да обријемо бркове, био би лепши".

Срећом, Ленка није делила њено мишљење.

Понекад ми се чини као да нисам мачак. Дође једном Ленка из школе и плаче. Узме ме у наручје, унесе у своју собу.

"Она, она...замисли Цицане...дала ми јединицу! Па, шта ако нисам знала сва три питања?! Знала сам једно, а друго мало. Е, баш нећу да одговарам више и нећу да учим"
мази ме Ленка а ја мислим како сам мокар од Ленкиних суза.

"А ти Цицане, ником ни реч о мојој јединици, прави се као да појма немаш!
"Ја маукнем, а Ленка каже:
"То, ортак. Ни ја тебе не бих издала."

Једног дана дошла Ива са Сивканом код Ленке. Часте се оне неким колачићима, пију сок, а Ива даје и Сивкани. Као то је мој рођендан, па имамо госте. Е, онда се Ленка сети па каже:

"Јао, Цицане, нисам ти дала рођендански поклон" и узме плаву траку да ми веже машну око врата (плаво јер сам мушко).

Спасила ме Сивкана. Скочила са Ивиног крила на сточић, срушила чаше са соком, разбила се тацна а колачи по целој соби.

Искористио сам пометњу и побегао у двориште. Мислим где да се сакријем кад чујем да ме неко зове:

"Овамо, овамо!"

Погледам а оно Бинго, Ленкин пас, изашао из своје кућице и ја утрчим у задњи час. Бинго стоји пред кућицом и бесно лаје, а Ленка ме тражи.

Тек сам изашао увече и захвалио од срца Бингу. "Није то ништа. Разумем те. Мени је успела да веже машну" уздахну Бинго. "Сврати некад! додаде. Ех, мало је правих пријатеља.

Пријатеља!!!

Баба нам је говорила: "Мишеви су храна, а пси су непријатељи" А види сад: мени помогне пас, ја помогнем мишу, па понекад сумњам да сам мачијег рода. Али вероватно јесам. Видео сам конзерве. Пише ХРАНА ЗА МАЧКЕ. Не једе их Ленка, ни Бинго, ни Цију. Значи - ја сам мачка, опростите, мачак.

Времена се мењају. Шта се ту може. Ништа или, готово ништа (ово сам негде прочитао и изгледа ми врло паметно).

А, да незаборавим. Видим јуче у дворишту код Ђолета једну згодну мачку, али њушком пара облаке.

Ја јој кажем: "Добар дан! Лепо време данас."

"Не разговарам са непознатим особама".

„Е, па лепо, онда је ово прави тренутак за упознавање: ја сам Цицан, а Ви госпођице?“

„Ја сам госпођа“,одговори она.

„Зовем се Цилка, а ово су моја деца: Бим, Бум, Ниу, Бони и Луси“. Мачићи радознало гледају у мене.

„О, како фина породица!

Ви сте, заиста срећни“, кажем Цилки, а она спусти своју лепу главу и тихо рече:

„Па, не баш. Муж ме је оставио“.

Муж! Нисам знао да треба да будем нечији муж и да ме сви они мачићи из улице, кад прођем покрај њих, зову тата. Или да их водим у шетњу. Чудне су жене! То сам већ негде чуо. Аха! Ленкин отац има обичај тако да каже.

„Госпођо Цилка, да ли бисте са Вашим дивним потомством свратили код мене на чашицу млека и да се боље упознамо?“ упитао сам а мачићи су повикали:

„Идемо! Идемо!“и потрчали. Најрађе бих Цилки предложио да то буде разговор у двоје, али то није било могуће.

Кад смо ушли у двориште, Бинго је хтео да лаје али је само отварао и затварао уста, а онда се увукао у своју кућицу.

Мишић Цију је стао на стражње шапице и остао тако да стоји све док нисмо ушли у кућу.

„Откуд ови, Цицане“, упита Ленка.

“Ниси пријавио а сад их доводиш!“

Донесе млека, напуни зделицу, а мачићи навалише да пију гурајући једно друго. Цилка се смешкала, а ја сам рекао:

„Баш су живахни! “Слатки мали мачићи су скакали, превртали се, пењали се мени и Цилки на главу, вукли ме за реп и уши. Није ми било до смешкања, а ни госпођа Цилка ми није била више тако симпатична као на први поглед па сам рекао:

„Како време брзо пролази! Сад ћу морати да вас испратим, јер имам веома важен састанак“.

И тако моји гости одоше. Бинго ме сажаљиво погледа, а Цију ми само махну шапицом и сакри се.

Ленка ме погледа љутито и рече:

„Види шта су урадили ти размажени и неваспитани мачићи. А и њихова мајка само трепће и умива се.

Боље да се дружиш са Сивканом него са којекаквим уличним мачкама!“

Ништа нисам рекао. Ушао сам у кућу и легао на своје омиљено место. Био сам задовољан што сам се сетио ВАЖНОГ састанка.

Мислим да је Ленка у праву: Сивкана је права мачка за мене.

Чуди ме како то раније нисам схватио.

Аутор: Видосава Стојшин Неда