Кишица

Била једна мала кишица. Велике кише су је гледале сажаљиво или подсмешљиво,како која.

Кад би наишао пљусак,викнуо би: "Хајде,мала,склањај се с пута! Попиј млеко и у кревет! "

Она се склони.

Наиђе ли лагана киша са крупним капима,опет њој,кишици,каже: "Само сметаш,бежи,имам данас пуно посла."Тако данас, тако сутра.

Једног дана, мала кишица остаде у кревету.Мајка се забрину. " Шта је с тобом? Што не устајеш? Да ниси болесна?"

" Нисам" рече мала кишица "само сам тужна".

" Е, то још нисам чула! А зашто?" Мала киша заплака: " Сви ме гурају,свима сметам, подсмевају ми се.Кад се ја појавим, нико ме не примећује, људи не отварају кишобране, Кажу: "Ма није то нека киша,то је ситна кишица. И тако, ја нисам важна,ником нисам потребна, нико ме не воли."

Мајка је пољуби. " Не плачи! Устани и спусти се над град ,али слушај све шта говоре а не само лоше ствари!

Кишица устаде из кревета,брзо се обуче и поче ромињати. Лишће се освежи,цвеће замириса, а деца која су ишла у школу почеше скакутати и певати: "Падај,падај кишице!"

Мала кишица их помилова по коси, а сунце извири иза облака и прошапута: " Види малу кишицу,обрадовала дечицу, јер је блага." Кишици би драго.

Насмеши се и оде иза поља,шуме и раке. Зазелени трава у пољу, лишће на дрвећу у шуми затрепери а речни таласићи запеваше. Ослушкује кишица песму реке и схвати да се све око ње радује.

Мама је била у праву.

Аутор: Видосава Стојшин Неда