Маче Мони и мишић Бони

Јасна је ишла из школе. Ранац на леђима био јој је тежак.
Ишла је лагано и размишљала како то да данас, онако лак задатак из математике није успела да реши.
Није био њен дан или како тата каже наишла жута минута. Без везе.

Иде Јасна, гледа у врхове својих патика и види нешто - мало и жуто маче.

"Не на улицу!" каже Јасна, а маче гледау Јасну и мауче једва чујно.

"Ти си мацо гладна" каже Јасна и вади из ранца кесу са полупоједеном ужином. Маче халапљиво поједе понуђену ужину и, ево, већ преде задовољно.

Те вечери Јасна је унела маче тако да родитељи нису приметили.

"Баш си ти умиљата маца" каже Јасна, а маче трља главицу о Јаснину ногу.
"Како да те зовем? пита Јасна мацу али избор имена је, наравно, њен, Јаснин задатак.

После дужег размишљања, одлучи да ће се маче звати Мони.
Сад је пола посла било готово. Ујутро ће рећи мами како је маче било у њиховом врту.
Мама воли животиње али није расположена да их гледа како шетају по кући.
Ваљда ће некако успети да одобровољи мајку.

Када је следећег јутра Јасна сишла на доручак, чула је како мама изнервирано говори тати:

"Замисли, Бане, имамо миша у кухињи! Па то је страшно! Откуд он?! И то неки мали, оволицки (показује мужу од палца до кажипрста)".

"А имамо и маче "надовезује се Јасна, јер мисли да је ово прави тренутак "оволицко"
(и она показује колико је маче приближавајући обе шаке једну другој као да ће да аплаудира)..

Тата поче да се смеје. "Па овај дан је добро почео: имамо два госта!" Мама гледа у Јасну која, прескачући по две степенице, оде у своју собу и донесе Монија.

"Е, драга, сад ти иди у кухињу и донеси свог малецког миша!" наставља тата шалу. Мама ћути, не зна да ли да настави да се нервира због миша или што је маче провело ноћ у Јасниној соби.

Јасна узме шољу за кафу без дршке, усу мало млека из своје шоље и стави испред Монија.

Најзад, мама упита: "Откуд ти маче?" Али тата опет спаси ситуацију рекавши:

"Жено, данас спремаш ручак за петоро."

Мама не рече ништа, устаде и поче да склања остатке од доручка.

Јасна је сијала од среће: мама је неће грдити, јер је тата, мада у шали, дао дозволу да њен кућни љубимац остане у кући.

Мишић се појави у трпезарији али га нико не примети,осим Монија.

"Узми мало!" рече тихо Мони.

"Ја сам мишић Бони и не могу с тобом да пијем млеко јер ти можеш да ме поједеш."

"Нећу, часна реч. Да сам хтео да те поједем, могао сам то одмах да урадим, а не да с тобом причам, зар не?"

"Биће да је тако" рече бојажљиво Бони, лагано се приближавајући шољици с млеком.

"Ја сам маче Мони и нису ми мишеви на јеловнику. Чуо сам од баке да смо некад јели мишеве али то је давна прошлост."

Бони приђе и поче да пије млеко.

"Хвала ти другар, баш си кул! Ти си из ове куће, зар не?"

"Не" рече Мони "донела ме Јасна синоћ, а ти?"

"Не знам шта да ти кажем. Синоћ смо моји родитељи, браћа, сестре и ја вечерали.
Онда одједном тата викну: Бежи! И ја сам бежао, бежао, бежао, бежао...."

"Стани!" рече Мони.

"Стао сам" узбуђено рече Бони

"и јутрос ја код неког шпорета, а жена виче:'Ју, ју, миш !'
Откуд ја у кући,откуд код шпорета - појма немам! Чудо! Кажем ти. Каква је то кућа, нигде рупе да се завучем у њу!
И ето, сад пијем млеко са мачком! То је сан!"

"Ма, смири се, Бони, не сањаш! Пиј млеко!"

"Кажи шта ја да радим, где да идем, не знам!"

"Не брини, Бони, све ће то испасти добро. Ето, живећеш овде са мном.."

"Јел?! Баш си духовит, Мони! Тебе ће девојчица да мази, ти ћеш да предеш, а ја? Ко ће мене да мази, а?
Где си видео и чуо да мишеви преду и да се умиљавају!? Ко још мази мишеве?"

"Можда си у праву, а - можда и ниси." рече замишљено Мони.


Јасна узе Монија у наручје и оде у своју собу.
Тата и мама остадоше да попију кафу.

Бони хтеде да пође за Монијем али одустаде. Оде у кухињу, шћућури се иза шпорета и задрема.

Јасна је у својој соби мазила Монија, а затим узе свеске и књиге да ради домаће задатке и да учи.

Монију је било досадно. Реши да мало одспава. Али није могао. Размишљао је о Бонију и његовим речима.
Јадни Бони. Њега у овој кући нико неће волети.
Ето, он, Мони, је Јаснин кућни љубимац.

Онда му сину: а зашто Бони не би могао да буде његов кућни љубимац?!

Мама је отишла код фризера, тата код пријатеља на партију шаха, а Јасна у школу.

Мони сиђе у кухињу и тихо позва Бонија.

Бони изађе питајући се у себи да Мони није променио јеловник.

“Бони, имам идеју: ти ћеш бити мој кућни љубимац! Није лоше, шта кажеш, а?! Шта ти је, Бони?“

Бони је затетурао, заколутао очима, али се, најзад мало смири.

“Ма, ништа, у реду је.
То, то ти мислиш озбиљно?!
Вежеш ми ланчић око врата и показујеш ме пријатељима!“

„О, Бони, зашто си такав. Ја то најозбиљније мислим.
Какви ланчићи? Какви пријатељи?
Па ја имам само два пријатеља: девојчицу и тебе.“

Утом се врата отворише и у кућу уђе тетка Нена носећи на тацни три парчета торте. Видећи миша,испусти тацну са тортом,попе се на столицу вичући:“Миш! Миш!

“Миш скочи Монију на леђа, Мони поче да се пење на завесу.
Тетка Нена не силази са столице и сад виче:“Упомоћ! Мачка!“

Тата није нашао друштво за шах и чувши вику из куће, пожури.
Шта је имао да види: тетка Нена на столици, торта на поду, а Мони и Бони сишли са завесе и бркови им бели од шлага са торте.

„Шта се овде догађа?“ пита тетка Нена тату, а тата каже:

“Пст! Идем по камеру - ово је вредно да се овековечи.“

И тако: у Јасниној соби је фотеља а у фотељи спавају Мони и Бони.

Оно што је тата забележио камером пренеле су неке телевизијске куће.
Било је мишљења да је то фотомонтажа, али Мони и Бони знају истину.

Аутор: Видосава Стојшин Неда