Мала прича

Била једном једна мала прича, весела и безбрижна.

Скакутала је, трчала, превртала се преко главе, прескакала поточиће. Али убрзо јој све досади. Хтела је да има неког с ким би могла да се дружи. Нико није имао времена за њу. Или није хтео да има времена. Некима се чинило да је неозбиљна.

Пролазиле су поред ње озбиљне приче, тужне или сасвим обичне. Људи су говорили да је она само игра неозбиљног писца и нису ни покушавали да је прочитају. Деца су мислила да је, вероватно досадна, па што би је онда читали.

Мала прича је престала да скакуће и постала тужна. Ником није била потребна. Шћућурила се на једној страници књиге, ћутала и само понекад уздахнула и пустила две бистре сузице.

Јована је дошла из школе, утрчала у собу , затим у кухињу ,али никог није било. А баш је била расположена: најбоље је урадила контролни из математике. Хтела је да обрадује родитеље и браћу. Села је у столицу за љуљање, а онда угледала књигу на сточићу. То је била она књига коју је узела из библиотеке и треба да је врати. Прочитала је неколико прича, не све. " Па шта" помислила је Јована "не мора се читати свака страница,није то домаћи." Мала прича је уздисала на својој страници и мислила: "Сад ће ме прочитати.....,неће...., хоће.....,неће...." а онда разочарано склопила очи. Јована узе књигу и љуљушкајући се на столици, поче да је листа као да је узима у руке први пут. Пажњу јој привуче Мала прича. Кад је прочита, насмеја се и рече: " Е баш је згодна !"

Мама и тата, улазећи у собу, упиташе је с ким прича. Не одговарајући на питање, Јована поче да им чита причу.

" Занимљиво! " рече тата "Баш занимљиво!"

Мама као да се тог трена пробудила из кратког сна, насмеши се и стави на сточић тањирић у коме су се модриле зреле шљиве.

Мала прича је поносно стајала на својој страници.

Јована склопи књигу, стави је у ранац и помисли како би било добро да сутра, пре него што је врати у библиотеку, прочита својим другарима из разреда: свидеће им се, зна она.

" Живот је тако леп !" мислила је Мала прича и да је могла, пољубила би Јовану у образ - толико је била срећна.

Аутор: Видосава Стојшин Неда