Прича о јабуци

Била у једном дворишту јабука.

Дошло пролеће а јабука олиста и процвета. Ројеви пчела зујало је у њеној крошњи тражећи најслађе цветове.

Мирис цветова ширио се на све стране.

Цветала јабука и прецветала.Уместо цветова појавили су се мали зелени плодови који су сваког дана бивали све већи. Ускоро се заруменеше њихови буцмасти обрашчићи.

Изашао Никола у двориште да се игра.Учини му се да га неко зове али у дворишту осим њега није било никога.

”Никола,Никола!”опет зачује глас.

”Ко је то? Kо ме зове? Не видим никог” “Ја сам.Како ме не видиш?”

Добро да нема никог у дворишту-помислили би да говорим сам са собом”

Као да чита његове мисли,опет се зачу глас: ”О,Никола,па ниси сам.Погледај ме,ја сам јабука!” Никола зaчућено подиже главу и погледа јабуку.

”Знаш шта” рече Никола “то се догађа само у бајкама,а ја сам већ велики и не верујем да јабука говори.”

“Јеси велики си”рече јабука “зато сам те и звала.Убери ме,поједи ме! Мислим да сам укусна и пуна витамина. Ако ме нико не буде брао и јео то би било тужно” уздахну јабука дубоко.

Никола подиже руку и дохвати плод који као да га је молио да га убере. Хтеде да га загризе али се сети шта му је мама говорила :” пери воће!“ Отрча у кућу,добро опра јабуку и изађе напоље.Загризе је.

”Супер си!” викну јабуци.

Јабука се насмеја,затресе лишћем и рече: “Никола,ти си срцуленце! Баш ти хвала.За два-три дана доведи другаре из разреда да их почастим!

Немаш појма како сам срећна!”

И јабука запева весело:


Ја волим пчеле

Пчеле воле мене

Једите децо,јабуке румене!


Лептири лете,цвркућу ласте

Никола једе јабуке

Једе јабуке и расте


После три дана двориште је било пуно деце.Никола је довео цео свој разред,али било је још деце која су дошла из радозналости када су видела да се нешто занимљиво догађа у Николином дворишту.


Јабука је била усхићена.Деца су дошла!” шапутала је .Њени зрели плодови, привлачили су децу. Никола убра јабуку,а остали му се придружише .Али јабука је било и на гранама које деца нису могла да дохвате.

“Дуни ветре!” молила је јабука.

Ветар зањиха гране и плодови падоше око деце.Напунивши ранце деца насмејана одоше кући.

Никола остаде сам.


”Ето,сад се лепо осећам” рече јабука задовољно.

”Хвала ти,Никола што си ми помогао.”

“Помогао?! Како?!”

“Ја сам воћка :олистам,процветам,рађам.Дође јесен: лишће опадне,плодови опадну, падају кише, снег и – ништа.”

“Како ништа?!” зачуђено упита Никола.

“Кад знам да ме уберу,поједу,направе сок,онда имам разлог,оправдање зашто постојим. Онда сам срећна јабука,схваташ?!”

“Аха” рече кратко Никола.

“Јеси ли ти чула да је некад у Америци живео човек који је сакупљао семенке јабука и сејао их свуда где би ишао? Нико о њему ништа није знао.Звали су га Џони-јабуково семе.

А кад бих ја тако радио да ли би и мене звали Никола-јабуково семе? Шта ти мислиш?”

Али јабука му није одговорила.

Стајала је замишљено гледајући модро небо и слушала цвркут птица.

Аутор: Видосава Стојшин Неда