Успомене с мора
Били смо у Будви. Мој брат Јован је упознао Сашу. Саша је ишао у други разред као и Јован.
Цео дан су били заједно и измишљали хиљаду игара.
Када смо се спремили за повратак у Београд, Јован и Саша су нешто дуго шапутали.
Ствари су биле спаковане,кесе са шкољкама,разнобојним каменчићима и песком такође,а три
флаше са морском водом биле су ту и без њих се није могло вратити кући.
Наша сестра Љубица је држала у рукама кутију. О њеном садржају нисмо знали ништа.
Ја сам носио ранац у рукама и ни за шта на свету не бих га ставио у пртљажник.
Јован се понашао као да му се не иде кући. Најзад је ушао у кола.
Кренули смо. Кад смо пролазили крај Сашине куће,Јован је замолио оца да стане да се поздрави
са другом.Кола су стала и док се Јован поздрављао са Сашом,Љубица и ја смо видели како је
неприметно, у кола ускочила Лила, Сашина куца, која се протекле две недеље није одвајала од
Јована и шћућурила се под Јовановим седиштем.
Погледали смо се без речи. Завереници. Јован није обраћао пажњу на Лилу,али је посматрао
мој ранац и Љубицину кутију.
Тата је ћутећи возио,а мама је препричавала доживљаје и гласно се смејала. Нису обраћали
пажњу на нас.Онда се из Љубицине кутије зачуло маукање ,испод Јованових ногу режање а из
мог ранца крештање.
Отац је нагло закочио и он и мама су нас запањено погледали. Изашли смо из кола.
Тата је рекао:"Па добро децо,шта то значи?" Његов глас је био оштар и нама се чинило
да га таквог не познајемо.
Јован је загрлио Лилу и гласно заплакао:"Тата,молим те да је задржим! Нећу бицикл,
нећу на екскурзију...." и молећиво гледао у оца.
Љубица је извадила сиво маче из кутије,које је прело и умиљавало се. Ћутала је и гледала
наизменично у оца и мајку.
Отац се најзад окренуо према мени:" А ти,шта си ти покушао да прошверцујеш?" Извадио
сам Микицу,којег ми је поклонила Ина за рођендан (тако сам јеј рекао и одвео је на сладолед,
иако ми је рођендан у октобру) и пољубила ме,наравно.
Отац нас је гледао, а ми смо ћутали и кришом гледали у мајку.
"Вера, ми идемо олима а овај путујући циркус нека се снађе сам. " Мама је праснула у смех
и рекла:" Упадај у кола и крећемо! " Одахнули смо. Чак смо се и насмешили.
Те школске године нисмо ишли на екскурзију. Јован није добио бицикл али је Лила добила
дивну кућицу.
Сивка ће ускоро постати мама и Љубица јој шије душечић а купила је и корпу за њу и потомство.
Микица има кавез који је био прескуп, а он је најчешће ван њега. Храна за наше љубимце
превазилази џепарце који нам дају родитељи, па баба и деда прискачу у помоћ.
Мама и тата су одлучили да се не мешају око Лиле, Сивке и Микице. То су препустили нама,
јер то су наши љубимци. И још нешто: на море иду сами, без нас, јер ми имамо обавезе.
Донеће нам шкољке, каменчиће разних боја и морску воду.